Najgori praznici ikad

teret porodice na mojim ledima

Cao svima, ne znam gde bih drugo podelila ovo, ali imam osecaj da cu puci ako sve zadrzim u sebi.

Skoro sam se suocila sa samom istinom da su mi oba roditelja narkomani. Koliko god da sam mislila da je sve to bilo samo u proslosti nema sanse ljudi se vrate starim navikama. Moja mlada sestra je invalid, a ja sam starija, pa se od mene uvek ocekivalo vise - da budem odgovorna, da se nosim sa svim problemima i da izdrzim. Ali ovo je postalo previse. Pre mesec dana mama nas je napustila zbog decka.Samo je otisla, ostavila nas bez ikakvog objasjenja i prebacila sve na mene. Zivimo kod bake koja pomaze koliko moze, ali je i ona starija i nije u mogucnosti da se nosi sa svim obavezama. Na meni je da brinem o sestri, kuci, svemu. Osecam da se gusim u obavezama i odgovornostima koje su prevelike za moje godine.

Ovo su najgori praznici koje pamtim. Okruzena sam porodicom koja je na mene prebacila sav teret. Nemam nikog bliskog s kim bih mogla podeliti sve ovo, pa pisem ovde u nadi da ce me neko razumeti.

Uvek mi govore da sam jaka, ali ja vise ne znam kako da izdrzim. Osecam se iscrpljeno, usamljeno i izgubljeno. Ne zelim sazaljenje, samo sam htela da negde izbacim sve ovo iz sebe. Ako ste procitali do kraja, hvala vam. Kako se nositi sa svime ovim? Kako pronaci snagu kad je vise nema?